Traže Sabinu. A, kad je ne ugledaše u kući, kukavica gurnu cijev Hasanu u usta i naredi ženi da doziva Sabinu ili će Hasan stradati. Žena, tanke vjere a kukavna glasa, istrča napolje pa se uputi nedaleko, u susjedno selo Ševač Brdo. Tamo nabasa na nanu Hajriju koja je tek bila stigla iz Bosne u svoju rodnu kamenu kuću.

-Jaooooj, kuku meni ubiće mi Hasana ako im ne dovedem Sabinu, zapomaga žena kada ugleda nanu Hajriju.

Nana, prisebna žena, koja dunjalukom pod abdestom hodi i na svaku nevolju dočeka se dovom Uzvišenom Gospodaru, zaruži ženu što nije prestajala kukati.

-Ženo, Bog ti pamet dao, ti bi dala šćer dušmanu za čovjeka. Saberi se malo ako Boga znaš, reče nana, onako smireno.

-Đe mi je Sabina?, opet će žena ne prestajući kukati.

-Jesi li gledala na čardaku?

Žena se pope na čardak i samo što otškrinu vrata, iza njih nađe Sabinu. Izvede je i pravac u Bivolje Brdo.

Ne prođe malo vremena, opet se začu kuknjava i ona ista žena trči sva unezvjerena prema kući nane Hajrije.

-Kuku meni odvedoše mi dušmani Sabinu, jadna ja da joj šta ne učine.

Tako kukajući da su dva brda, Bivolje i Ševač Brdo, odzvanjali od njezine jadikovke, a čulo se i preko Neretve u Šurmance. Kada je zakoračila na prag kuće, nana Hajrija je zaustavi.

-Ne znam ja kakva ti je pamet ženo, samo sa tom kuknjavom meni u kuću nećeš. U ovoj kući se nikada nije kukalo pa neće vallahi ni sad, odbrusi joj nana Hajrija i žena ustuknu.

-Sve ću ja raditi kako mi kažeš samo me pusti i molim te da mi baciš grah da vidiš hoće li se moja Sabina vratiti, pomirljivo će žena. Nana Hajrija je pusti u kuću a žena će ti, nije ni sjela, počne moliti da joj nana Hajrija ogleda.

-Ženo, grah je za kuhanje a dova za pomoć Allaha Jedinoga.

Žena se nije obazirala nego je pala nani pred noge i molila je sada bez kuknjave ali jecajući kao malo dijete pa se nana sažali. Još kad joj reče da je sa Sabinom onaj kukavica i njegov pobratim odveo i lijepu djevojku od Šejtanića, bi joj skroz žao.

Baci nana Hajrija grah a kako je već imala abdest krenu sa dovom Uzvišenom Allahu pa je ponovi nekoliko puta.

Pokupi onaj grah a žena ne trepćući, gleda nanu Hajriju i čeka šta će joj reći.

-I šta kažeš, šta kažeš, hoće li se vratiti moja Sabina? molećivo upita.

-Moraš me prvo poslušati nešto.

-Hoću, reče usplahirena žena i ne čekajući da joj nana Hajrija kaže šta joj je činiti.

-Nemoj da te više čujem da kukumačeš i jadikuješ. Jesi me čula, reče nana.

-Neću. Neću nikad više.

-E sad lijepo idi kući i uz put ponavljaj LA ILAHE ILLALLAH!

Za deset minuta će tvoja Sabina vratiti se živa i zdrava i netaknuta da znaš.

Kada je isprati pogledom nana se sa strahom vrati u kuću, misleći, šta ako joj se ne vrati kćer. Potom poče učiti i doviti Uzvišenom Gospodaru da pomogne onoj neukoj i ucviljenoj ženi.Dovila je nana Hajrija, dovu koju naučiše i svi njeni ukućani kad zlo pokuca na vrata a znalo je pokucati u onom hercegovačkom kamenu često.

Ne prođe puno, možda ni deset minuta kada se očuše djeca uzvikujući, vratila se Sabina i lijepa Šejtanića djevojka. Nana Hajrija još jednom pruži ruke i zahvali se Gospodaru svome, dok su joj krajevi usana poigravali kao nikad do tad. Sretna da su se djevojke žive i zdrave vratile.

Priča se da su zastajući u vozilu pored Neretve na onoj drugoj obali u Šurmancima, skidajući svo zlato sa vrata i prstiju, zamolile da se malo osvježe i umiju u Neretvi jer je bio vreo ljetni dan. Kad su ih one kukavice pustile da se umiju, Sabina i ona djevojka Šejtanića, na mig skočiše u Neretvu i roni prema drugoj obali. Nizvodno niže, bio je čovjek iz Šurmanaca, ni kukavica niti junak nad nejači. Samo ribar i čovjek. Imao je kažu ručnu stanicu te pozva komandu, koja one kukavice što puškom sreću traže, otjera a djevojke pusti da isplivaju na drugu obalu.

Sunce se naginjalo ka zapadu i od Nertve uz počiteljske zidine gore do na vrh Velež planine završavalo put za taj dan.

Još bi se oglasio poneki uporan cvrčak, zagrijan na onom vrelom kamenu. Ni u krošnji košćele nije se čula kukavica što bi se znala javiti iza akšama. Noć se oblačila u onaj fini mir, sva mirisna poput mlade spremne za udaju.

Kada mi je ovo pričala nana Hajrija, brojala je osamdeset i tri godine. Tačno do u slovo i munutu sjećala se tih događanja, a onda ponovi onu dovu koju je tog dana izgovorila više puta.

I zaista, nema Boga osim Allaha! Ponovila je na kraju, obarajući pogled pomalo umoran od nebrojeno koraka.