Dunjalučki prestiž me ubija svaki dan,

Koliko imaš, koliko ministara znaš,

Može li i unucima ostati po apartman;

A stvarno imaš onoliko koliko dâš.

Prestižni fakulteti, krstarenja Mediteranom,

Neka komšije crvene od zavisti baš,

I svako malo se nazoveš ehli Muslimanom,

A uistinu si steko' samo onoliko koliko dâš.

Ma dao bi i sirotinji, al' još jedna vila treba,

I uvijek kažeš: „Još ovo pa ću onda baš“,

Zaboraviš da Neko sve to odozgor gleda

I da se posebno piše samo ono što dâš.

Dunjaluku robujemo svi manje ili više,

I za svaki cent mislimo da je samo naš;

I tek onda kad Ramazan dunjalukom zamiriše

Shvatimo: Tvoje je onoliko koliko dâš.

Bušatlić Vahid, Gornji Vakuf-Uskoplje