Bio sam u ordinaciji, gledao kroz prozor, uživao u proljeću, radovao se svakom dodiru vjetra. Odlutao sam malo sa vjetrom, mlad čovjek ,zaljubljen. Moje misli prekida škripa kočnica plavog golfa koji staje ispred Doma zdravlja. Iz njega izlaze dva mladića koji iznose staru nenu i govore: "Probudi se nene, probudi se". Izašao sam iz ordinacije sa sestrom koja je dovukla kolica. Spustili smo nenu na kolica, provjeravao sam plus, bio je slab. Disala je i dozivala "Jusufe sine,ne idi od svoje majke". Upitao sam mladiće šta je bilo neni? Kažu imala je već dva udara, možda je opet. Nije davala znakove udara ali joj je srce ubrzano radilo, podočnjaci su poplavili, lice tamno.

Usne suhe ali dozivaju "Jusufe sine". Izmjerili amo tlak bio je 160/125 - opasan tlak. Odmah smo dali apaurin, infuziju. Stanje je se ustabililo. Nana je zaspala a ja sam upitao ona dva mladića ko je Jusuf? Oni zbunjeni ,ne usuđuju se reći. Vidio sam da im nije svejedno kazati, opet sam ih upitao: "Ko je Jusuf?", a jedan od njih mene upita kako se zovem. Rekao sam Mujo.

Nakon što su čuli moje ime, nastaviše pričati. Jusuf je naš rahmetli babo, ja sam Armin, ovo je moj brat blizanac Adel. Mi smo iz Ahmića , rođeni smo 04.05.1992. godine. A babo rahmetli je ubijen 16.04.1993. godine. Kada je bio pokolj u Ahmićima. Babo je bio jedino dijete našeg nene Halime i dede Fadila. A mi imamo samo jednu sliku na kojoj je babo , nismo ga zapamtili. Već tada mi je bilo sve jasno, srce nene Halime jedva preživljava nedostatak sina.

Pošto smo bili jedini u Domu zdravlja, a nena je primala infuziju, mi smo nastavili pričati. Tako Armin priču nastavi: "Ovakva je ona stalno, najviše za april. April je mjesec smrti, ona kada preživi april ,tek tada je malo bolje. Dva udara je imala i oba su bila u aprilu mjesecu." Bilo mi je teško, hladan znoj preplavila je moje čelo. Ali nisam želio prekidati Armina. A on, fin momak, u vihoru emocija nastavi: "Dragi doktore , volio bih vidjeti babino lice makar odmah umro. Volio bih pasti u zagljaj svoga babe. Imam dvadeset godina, ali na papiru samo. Nemam ja ništa ,majka je isto ubijena doktore. Nene Fadila nam je sve što imamood rodbine. Ona nas je odhranila. Ona je jaka kao čelik ali, kako godine idu postaje slabija. Nismo navikli da je ona bolesna, bila nam je sve: otac,majka, nene, dedo. Sve u ovoj ženi, predeverala je svašta u životu. Ali da Vas ne tušim dalje dragi doktore." Suze nije mogao da sakrije. Adel je već kraj nene i drži je za ruku. Gledajući njih zahvali Bogu što su moji svi živi, uputi dovu Bogu da im pomogne.

Ustajem pravim nam kahvu ipak će ovo potrajati. Samo što sam postavio kahvu na sto Armin me upita: "Doktore imaš li kakvu tabletu za mene, da prespavam par dana." upitao sam ga zašto da prespava par dana. Kaže mi bolno: "Za dva dana je dvadeseta godišnjica smrti mojih roditelja i dede. Taj dan cijeli plačem, taj dan me boli. Znaš došao je dušman da moju majku siluje, babo je branio nju, ali je dušman stavio pištolj na potiljak i ubio ga, a on opet raširenih ruku pao na mamu . Zatim su ubili i majku, a dedo pokušao da pomogne i on dobije metak. I kažu: "Živi i uživaj", ja sam ubijen isti dan kada i moji roditelji. Čemu da se nadam osim Allahovoj milosti. Ova vlast nije nikada pomogla mojoj neni da nas iškoluje, sa petnaest godina kada nisam imao za sendvič rekao da neću nikada glasati za nekoga. Ja nemam a oni se gotove i časte, doći ce vakat kada ćete brinuti o svemu, ali rezultata imati nećete."

Kahva se ohladila, ja uplakan, Armin zagledan u jednu tačku. Adel zaspao na podu držeći neninu ruku, a nena se probudila. Ustao sam odmah, Armin za mnom. Upitao sam: "Nene, boli li te šta? "Boli april sine" spustio sam glavu i tiho u sebi sam rekao: "Ne mogu Vam pomoći, samo Allah može."